Набуко

Вердијев тријумф

Легенда каже да Милано те ноћи није спавао. Сутрадан, главна тема свих разговора било је ново ремек-дело. Био је то Вердијев Набуко.

Непосредно пре тога Ђузепе Верди (1813 – 1901) који је у то време имао 29 година, планирао је да одустане од компоновања. Прва опера Оберто (1839) премијерно изведена у миланској Скали, према његовој процени, није доживела успех иако је после ње добио неколико нових поруџбина. Међутим, наредна комична опера „Један дан владавине" (1840) неславно је прошла.

Публика и критика су закључиле да Вердију не лежи комични жанр коме ће се вратити тек пред крај свог живота са „Фалстафом". Осим тога у његовом приватном животу су се низале трагедије, губитак двоје деце а затим и супруге Маргерите Бареци. Тада одлучује да се из Милана где је започео своју каријеру врати у Бусето и прекине уговор са миланском Скалом.

Али, директор Скале Бартоломео Мерели није желео да се одрекне композитора у коме је очигледно видео велики потенцијал и првом приликом понудио му је да прочита либрето Темистокла Солере за Набука који је управо одбио већ прослављени композотор Ото Николаи. Верди је невољно пристао али изгледа да је оно што се Николаиу није допало у либрету управо представљало подстицај и инспирацију за Вердија.

Како бележи Ђани Руфин више пута је уочено како је, као младић, тражио драме са „јаким" садржајем и јасним контрастима јер су више у складу са музичком драматургијом јарких и интензивних боја, конципираних тако да максимално емоционално ангажују слушаоца. Инсистирање на моћним и разноликим драмским ситуацијама представљаће правило које ће следити током читаве каријере а наговештај тога пронаћи ће управо у Набуку.

Солерин либрето је према Константину Винаверу „мешавина историје, библијских догађаја и маште стваралаца" односно, рекли бисмо, уметничке интервенције којом се познати догађаји стављају у службу сасвим нове приче.

Посебну драмску функцију у овом делу Верди је дао хору који је до тада у операма имао углавном споредну улогу. У овом случају он постаје равноправан са осталим протагонистима представе. Сам композитор је забележио да су му речи "Va, pensiero, sull'ali dоrate" прве привукле пажњу када је отворио либрето, јер су биле готово парафраза из Библије. То су почетне речи чувеног Хора Јевреја који, према Џулијану Бадну, представља стилско средиште дела. Поред поменутих хорова дело је карактеристично и по изузетним ансамблима.

Два главна негативна лика ове опере су Набуко и Абаигаила и на њима почива читава драма. Набуко ће међутим, током представе, доживети преображај подстакнут „чудесном снагом вере". Он је први пример у низу такозваних „Вердијевих баритона" међу којима су Магбет, Риголето, Симон Боканегра, Фалстаф... Абигаила са друге стране представља једну од најтежих женских улога за извођење у Вердијевом опусу и нека врста претече његове Леди Магбет.

Већ током проба дело је привукло велику пажњу па су „техничари напуштали своја места и збијали се на сцени како не би пропустили ни један тон". Премијера је одржана 9. марта 1842. године. Маршеви и звуци војног оркестра деловали су на италијанску публику као „фрагменти звучне стварности" у којима су препознали слике са улица…